Klisuru Trešnjice otkrila sam tokom izrade master rada i vraćala sam joj se nekoliko puta. Obožavam snažan huk planinske reke, dinamiku predela koji je okružuje i specifičan miris rastinja u blizini vode. Rešili smo da je pokažemo deci, da ih naučimo šta je rezervat prirode i koje vrste ugroženih životinja ga nastanjuju. Krenuli smo u ovu avanturu poštujući glavno pravilo hajkinga sa decom: na početku i kraju kolone uvek je odrasla osoba. Do rezervata smo stigli dolinom Drine, magistralnim putem koji vodi od Ljubovije ka Bajinoj Bašti.
Specijalni rezervat prirode “Klisura reke Trešnjice” obuhvata područje dela klisure reke Trešnjice i reke Tribuće. Rezervat je osnovan 1994. godine na predlog Zavoda za zaštitu prirode, a naredne godine dobro je proglašeno rezervatom. Dobro je stavljeno pod zaštitu najviše radi očuvanja prirodnog staništa populacije beloglavog supa, ali i zbog činjenice da je u pitanju ekološki čista okolina, bogata raznovrsnim biljnim i životinjskim zajednicama, među kojima se nalaze mnoge endemske i reliktne vrste. Životinje koje ovde žive, nalaze se na tzv. preliminarnoj Crvenoj listi kičmenjaka Srbije i uredbom Vlade Srbije zaštićene su kao prirodne vrednosti. Na samom ulazu u rezervat naišli smo na lisicu.
Najznačajnija vrsta koja nastanjuje kanjon Trešnjice jeste najveća ptica u ornitofauni Srbije – beloglavi sup (Gyps fulvus Habl.). Pre samo nekoliko godina ova ptica je bila pred istrebljenjem, a prema podacma Centra za prirodne resurse “Natura”, danas u kanjonu Trešnjice živi 58 jedinki, od toga čak 15 mladunaca beloglavog supa. Do pozitivnog rezultata se došlo zahvaljujući organizovanoj brizi, kojom im se, osim bezbednog staništa, uz pomoć lokalnog stanovništva obezbeđuje i hrana. Beloglavi sup čini važan deo lanca ishrane u ekosistemu. Hraneći se isključivo ostacima uginulih životinja sprečava širenje zaraze. Na putu do rezervata, pripremili smo decu pričom o “Caru visina”. S nadom da ćemo ga videti, pogledali smo u nebo. Njegovo visočanstvo je kružilo previsoko za nas fotografe amatere, ali smo ipak uspeli da ga fotografišemo.Trešnjica je bistra planinska reka duga 23 km. Tokom godine postoje znatne oscilacije u protoku vode, koja je veoma hladna i bogata kiseonikom. Pritoke Trešnjice su reke Dubrašnica (desna) i leve pritoke Sušica i Tribuće. Vode Trešnjice nastanjuje mladica (Hucho hucho L.), najveća grabljivica među ribama bistrih voda Evrope, koja se prema Zakonu o zaštiti prirode nalazi na spisku zaštićenih vrsta.
Dolina reke Trešnjice je izrazito klisurasta, ali je srednjim tokom izgradila kanjon dug oko 6 km, usečen u visokoj površi sa vertikalnim dolinskim stranama, visokim i do 800 m. Kada smo se spustili do kanjona reke Tribuće, naišli smo na jednu malu, ali živopisnu pećinu. Budući da u rancu uvek nosimo lampu i lupu, a da pećine najviše intrigiraju decu u prirodi, ova ih je prosto mamila da je istraže. Sámo dobro je u proleće, u vreme većih padavina teško prohodno, sa retkim pešačkim stazama. Utabana uska staza koja vodi kroz klisuru Trešnjice je na nekim delovima obrasla papratima i gustim grmljem, a negde se strmim stranama spušta ka reci. Na tim delovima nije ni malo naivna za decu, a mi smo za čišćenje prolaza koristili mačetu. Iznenadili smo se kad smo čuli da je tim putem nekoliko đaka iz sela Gornje Košlje svakog dana dolazilo u školu u Gornjoj Trešnjici, prelazeći pri tom 9 kilometara u jednom pravcu. Tek kada to doživite, shvatite koliko decu u gradovima “nežno” odgajamo. Obradovali smo se kada smo saznali da po hrabre đake pešake sada dolazi mini bus.Pitoma divljina. To su reči koje najbolje opisuju klisuru Trešnjice. Destinacije poput ove slabo su posećene, a to obično znači više rastinja i manje smeća. Ako planirate da je posetite sa decom, imajte u vidu nekoliko stvari…Prvi deo rezervata je pogodan za laganu šetnju, ali ako zagazite dublje, potreban je dodatan oprez. Klisura Trešnjice je jedno od mesta sa najvećom koncentracijom poskoka i šarki, a maj je mesec kada se one razmnožavaju. Zbog toga je za posetu bolje odabrati jesen, i uvek se krećite oprezno, lupkajući nogama i štapovima pošto ih vibracije plaše. Kada se prema prirodi i njenim stanovnicima odnosimo s poštovanjem, ne ugrožavamo njihovu teritoriju i mir, neće ni oni nas. Klisuru Trešnjice s pravom stavljamo na spisak jedinstvenih MINI EKO ZONA Srbije.