Osvanuo je nov dan u Kantićgradu. Sunce je provirilo i probudilo sve stanovnike. Počeli su da se meškolje, guraju, viču i opet je nastala svađa. Dve gospođe su razgovarale, kada ih od jednom prekide gospodin Plastikanac:
„Ovaj Kantićgrad je postao nepodnošljiv! Ne mogu više da živim pored Banane i Limene! Te žene samo pričaju o nekoj reciklaži, maštaju, sanjare, a da ne pričam o neprijatnom mrisu gospođe Banane! Ne znam da li ste, gospođo, čuli za sapun i vodu?“
Gospođa Banana se naglo okrete i reče:
„Bolje bi bilo da se informišeš šta je reciklaža! Za sapun i vodu smo svi čuli. Limena i ja maštamo o našoj reciklaži. Imali bi veću korist, a ne kao ti Plastikanac, samo pričaš, pričaš, pričaš kao pravi džangrizavi starac!“
Gospodin Plastikanac:
„Kakva reciklaža?Kakvu korist?Zar mi nismo dovoljno korisni?Evo ja sam na primer bio korisan malom dečaku na treningu! Čuvao sam mu vodu, dok je nije popio. Vidiš da sam imao korist!“
Gospođa Banana se podmuklo nasmejala:
„Da, jesi, a sada taj dečak ima novu flašicu vode. Tebe je zaboravio starče“.
Gospodin Plastikanac slegnu ramenima. Te reči su ga rastužile, jer je stalno mislio na dečaka. Pitao se da li je postao sjajan sportista, ko je njegova nova flašica vode?Onako tužan, promrmlja:
„Šta ti znaš?Ti si i onako samo jedna kora banane koja će nestati za 6-7 meseci, a ja ću trajati na deponiji 1000 godina!“
U tom trenutku se i stara gospođa Banana rastuži. Već je pocrnela, omekšala, izgubila onu mladost banane i onu lepu žutu boju. Gospodin Plastikanac je pogleda i ne beše mu jasno zbog čega je tužna, pa je upita:
„ A je li baba, što si se ti rastužila?“
Gospođa Banana odgovori:
“E moj Plastikanac, ja ću nestati za 6-7 meseci, a neću nahraniti zemlju. Istunuću na deponiji i posle mene će ostati samo neprijatan miris koji će svima smetati. Da samo deca znaju za reciklažu, mi bismo bili mnogo srećniji! Imali bismo mnogo veće korsti.“
Gospodin Plastikanac se začudi:
„Ajde baba, molim te, objasni mi šta je to reciklaža?“,
nasloni se na neki kartonski sto i pažljivo je slušao. Gospođa Banana:
„Reciklaža je kada neku korišćenu ambalaž preradimo i dobijemo nov proizvod za ponovnu upotrebu“,
Plastikanac se zbunio. Ništa mu nije bilo jasno. Videvši to gospođa Banana, nastavi:
„Reciklaža je kada deca praznu flašicu vode bace u žuti kontejner, koji je namenjen samo za PET plastiku. Posle dodju neke čike i tu flašicu odnesu u fabriku u kojoj naprave nov proizvod. Na primer napune plišane igračke PET vlaknom. Tako plastična flaša ne trune na deponiji 1000 godina, nego ima neku korist za decu.“
Gospodin Plastikanac se ozario:
„Da li je to moguće?Gde su te čike da me pokupe i recikliraju? Gde? Želim da služim deci. Šta još mogu postati?“
Gospođa Banana reče:
„Ranac, saksija, klupa i još puno toga. Na žalost, te čike neće doći po nas dragi moj Plastikanac. Oni skupljaju samo otpad iz posebnih kontejnera: žutih, plavih i zelenih. Iz žutih kontejnera sakupljaju plastiku, iz plavih papir i iz zelenih staklo.“
Gospodin Plastikanac:
„A Banano, šta se onda dešava sa tobom?Kom kontejneru ti priradaš?“
„Ja prirpadam organskom otpadu koji se kompostira. To znači da ja, kao i ostali ostaci hrane trunemo uz mikroorganizme, razlažemo se i pretvaramo se u kvalitetno đubrivo. Dodaju nas zemljištu za bolji kvalitet.“,
pričala je gospođa uzbuđeno. Gospodin Plastikanac:
„Znači baba, tebe samo treba izbaciti iz Kantićgrada na zemlju i ti ćeš nahraniti zemljište?“
„Da deda, ali to je nemoguće. Satrunućemo svi na deponiji. A znaš li koliko su te deponije loše?Šire neprijatne mirise i zaraze. Zagađuju i vodu i vazduh i zemljište. Prava katastrofa!“,
reče tužnim glasom gospođa Banana. Gospodin Plastikanac:
„Ja ću ti pomoći. Imama ja unuke, pa ćemo napraviti stepenice i popećeš se do vrha Kantićgrada. Iskočićeš napolje i pašćeš na zemlju.“
„Ne Plastikanac, ja sam previše stara“, odgovori ona.
Dok je gospođa tako pričala, unuci su već stigli, poređali se u prave stepenice i Plastikanac je ponosno rekao:
„Draga gospođo Banano, imate mogućnost da ne trunete na deponiji, zato hajde da se pozdravimo, pa krenite“.
Tako je i bilo, pozdravili su se i gospođa Banana je završila na zemlji. Stari Plastikanac je ostao u Kantićgradu i čekao vreme kada će ga odneti na deponiju.
Gospođa Banana je tako uživala na zemljištu, u hladu velikog hrasta i odjednom je naišla jedna devojčica rekavši:
„Mama, neko je bacio koru banane na zemlju. Treba li da je vratim u kantu za otpad?“
„Ne zlatno, banana je organski otpad, razgradiće se za 6-7 meseci ili će je neka životinja pojesti.“,
odgovori mama i taman je kada su htele da krenu, začula se gospođa Banana:
„Molim vas, drge moje, možete li mi pomoći?“,
a devojčica i njena mama su pažljivo slušale.
„Moj prijatelj Plastikanac je u Kantićgradu. To je ova kanta za smeće blizu mene. Da li bi bili ljubazni da ga prebacite u kantu za PET ambalažu, kako bi se kasnije reciklirao?“.
Devojčica je bila presrećna, jer će učiniti dobro delo. Mama joj je pomogla i zajedno su Plastikanca prebacili tamo gde mu je mesto – u žuti kontejner, među plastikom.
Plastikanac je postao PET vlakno kojim je napunjena plišana igračka, koju je kasnije kupio njegov dečak o kojem je često mislio, a gospođa Banana je nahranila zemljište u dečijem parku.
Draga deco, ne zaboravite da plastiku, staklo i papir bacate u kontejnere predviđene za to. Na taj način čuvate našu prirodu i našu planetu Zemlju.
Katarina Cvetković
„Eko na moj način“
