Mnogo puta smo na putu za Herceg Novi prošli kroz Tjentište i sa divljenjem i strahopoštovanjem gledali u surove vrhove planina i strme stene iz kojih rastu borovi…Uživali u hučanju bistre reke Sutjeske i svežini nepreglednih šuma.
Pošto ovog leta 2020. ne možemo u Crnu Goru (čitaj:Covid19), rešili smo da produženi vikend provedemo u divljini Zelengore. Već pri samom dolasku bude vam jasno zašto se zove ZELENgora.
Planina se nalazi u sastavu Nacionalnog parka Sutjeska. Veliki deo Zelengore ima karakter planinske visoravni sa koje se uzdižu planinski grebeni. Osim izvora bistre vode, poznata je i po nekoliko ledničkih jezera. Na jednom takvom jezeru proveli smo prvu noć…
Dan prvi
Jezero Donje Bare je jedno od lepših ledničkih jezera Zelengore…nalazi se u prirodnom amfiteatru stenovitog grebena, okruženo je bukovom šumom i prostranom livadom. Do jezera se može doći autom, iako makadamski put koji vodi kroz kanjon Hrčavke, dug oko 12 kilometara, i nije baš najbolji. Budući da se jezero nalazi u okviru NP Sutjeska, na putu će vas dočekati rampa, a na rampi čuvar. Ulaznica za odrasle je 5 konvertablnih maraka, koliko ćete platiti i za vozilo. Na parkingu kod jezera je bilo iznenađujuće mnogo automobila. Pored samog jezera, nalazi se lovačka kućica koja se iznajmljuje i izvor pijaće vode.
Donje Bare N=43º19’07” E=18º37’49”
Teško je zamisliti da je ovo predivno mesto sredinom juna 1943. bilo poprište teških borbi Druge dalmatinske brigade, koja je svojim životima branila položaje od udara snaga Trećeg rajha u žestokoj ofanzivi.
“U dosadašnjim borbama izgubili smo dvije trećine ljudstva, ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu” poručili su partizanski borci tada komadantu Josipu Brozu Titu.
U njihovu čast, danas na mestu održavanja bitke stoji spomen obeležje.
Od jezera se laganom polučasovnom šetnjom stiže do vidikovca Borić (1475 mnv) sa kog se pruža divan pogled na litice kanjona Sutjeska, dolinu Suhe, deo prašume Perućica, i stene planina Volujak i Maglić.
Borić N=43º19’05” E=18º38’38”
Dan drugi
Ranim jutrom kenuli smo ka drugom, manjem ledničkom jezeru Gornje Bare, koje je od Donjeg udaljeno svega 1,5 km u pravcu severozapada. Do njega se ne može stići autom pa nije ni čudo što je divljije i neta knutije. Jezero se ugnezdilo u podnožju kamenog amfiteatra. Obraslo barskom travom, a vodom se snabdeva od atmosferskih padavina i izvora na zapadnoj strani…okolne planinske livade pune su borovnica pa možemo pretpostaviti da ga i medvedi rado posećuju u kad nema ljudi. Pored “pravog jezera”, u proleće i pri obilnijim padavina formira se povremeno jezero veće površine, koje je prilikom naše posete bilo suvo i pretvoreno u “jezero trave” koje su deca koristila kao poligon za igru.
Gornje Bare N=43º19’14” E=18º36’26”
Sa jezera Gornje Bare planinarskom stazom stiže se do Uglješinog vrha (1859 mnv). Sam uspon ne traje dugo, ali zahteva ipak malo planinarske kondicije pošto se za relativno kratko veme prelazi visinska razlika od 400m. Kako smo se pribižavali vrhu vetar je bivao sve jači, đto nam je po sunčanom avgustovskom danu izuzetno prijalo. Sa vrha se pruža fantastičan pogled na Bregoč, Volujak i Maglič, prevoj Čemerno, šume Zelengore.
Uglješin vrh N=43º19’26” E=18º36’02”
Sa uglješinog vrha šetnju možete nastaviti grebenom Tovarnica prema moćnom i zastrašujućem grebenu Mala i Velika Pleć, koji se završava vrhom Planinica. Ova dva grebena su sušta suprotnost, jedan zaobljen, pitom obrastao travom, a drugi zašiljen, strm i surove lepote. Razdvaaja ih prevoj do kog smo stigli utabanom stazicom iako planinarske markacije na ovom delu nema. Sa prevoja smo se spreko livade spustili nazad do jezera Gornje Bare i napravili lepu kužnu šetnju. Nikada vam ne bismo savetovali da se krećete vam markiranih staza, ali u ovom slučaju, jezero vam je sve vreme u vidokrugu i plato Bare vam je kao na dlanu, pa nema opasnosti da ćete zalutati. Iako tokom šetnje nismo videli ni jednu zmiju, oprez je uvek obavezan, odrasla osoba predodi kolonu, lupkamo nogama i štapovima i vodimo računa gde stajemo.
Posle šetnje je pao i kupanjac u jezeru koje je bilo iznenađujuće toplo, ali i puno mulja i trave. Jedan kompletan i divno ispunjen dan u netaknutoj prirodi, gde pogled na bilo koju stranu sveta oduzima dah.
Za treći dan je bila planirana poseta prašumi Perućica, jednoj od retkih sačuvanih prašuma u Evropi čija se starost pocenuje na oko 20.000 godina. Želeli smo da vidimo i raritet koi se nalazi u njenom srcu, vodopad Skakavac visok 75m.Treba naglasiti da se kroz prašumu može kreatati isključivo sa vodičima-rendžerima Nacionalnog parka i uz posebnu dozvolu uprave NP. Nažalost, na putu do ulaza u zaštićeni deo desio nam se peh. Na 100 m od rampe na kojoj se plaća ulaz, pukle su nam obe prednje gume na automobilu. To vam govori tri stvari: da u je put veoma loš, da mi tog dana nismo uspeli da zavirimo u ovaj netaknuti i zadivljujući strogo zaštićeni rezervat, i da ćemo se sigurno ponovo vratiti! Do tada, neka ovo bude kraj prvog dela priče o Nacionalnom parku “Sutjeska”.